Budimir Žižović
SKITAM, PRIČAM, KUHAM
S MIRISOM MORA I OKUSOM SOLI
Kontinentalne avanturističke iluzije: Idemo na more! Krstarit ćemo jahticom nekoliko dana. Jest ćemo samo ono što ulovimo u moru. Valja ponijeti samo vina i kruha. Kaže meni tako jedan prijatelj, veselo se spremajući za prvu plovidbu morem, od otoka do otoka, od vale do vale. Moram priznati da sam uvijek ljubomoran, kad mi netko kaže da ide na krstarenje. Ali sam daleko od ljubomore kad čujem priču: lovit ćemo ribu, raditi gradelade i beskrajno uživati.
Znaš li loviti ribu, imaš li opremu, s kakvim društvom ideš, imaju li oni pojma o moru? Pitam s dosta skepticizma.
Ma, nemaš frke, stari. To su ljudi od mora. Sve znaju.
A ja opet, ponesi molim te, andola, hanzaplasta, malih sitnih, svakodnevnih potrepština, koje su ti na kopnu nadohvat ruke i ne razmišljaš o njima, a kojih na moru, nećeš vjerovati, nema. Pojma nemamo koliko nam sitnica treba, na koje smo naviknuti, sve dok se ne nađemo na kakvoj osami. Osim toga, ponesi, makar i skrivećki, nekoliko kutija paštete, koju konzervicu ribe ili nešto trajno za pregristi, jer hmm! – ribica neće uvijek na udicu, a nekako kao za inat neće kad si gladan i kad s njom računaš za ručak. Pa makar bio i majstor od udice.
Poslušao me prijatelj, preko volje i stavio na dno torbe dvije paštetice. Poslije mi je pričao da su te dvije paštetice njih trojica jeli dva dana! Riba je tih dana bila totalno nezainteresirana za njihovo doživljavanje mora. A nadobudni ribolovci, naravno, ništa nisu ponijeli sa strane.
Jednoj mojoj sličnoj ekipi prohtjelo se provesti tri-četiri dana na otočiću. Sastavljao sam spisak namirnica. Morao sam ih uvjeravati za svaku stavku, ali ih za pet kila krumpira nikako nisam uvjerio. Zapravo, nisam ni znao da ih nisam uvjerio sve do kriznog trenutka. Poslije su mi priznali za priču: kao, što će mu krumpir, možda da radi pomfri nasred Kvarnera usred kakva neverina?
Lovili smo ribu, u količinama i većim od dnevne potrebe. Stoga smo je pohranjivali u jedan privatni zamrzivač. No, kad nas je stigla glad, ispostavilo se da do tog zamrzivača ne možemo doći. Kuća je bila zatvorena! Ništa, rekoh. Imamo jaja, krumpira, pa ćemo za večeru već nešto napraviti. Tada su mi priznali da nema ni jaja ni krumpira, pa ni ničeg drugog. Tada im moj spisak namirnica nije izgledao smiješan, ali bilo je kasno za kajanje. Bacili smo se u obilazak drugih jahtica, žicajući po krumpir-dva. Pola od tih pet-šest krumpira bili su iznutra crni i truli. Poslije cijelog dana kupanja i jurcanja, bili smo gladni kao vukovi, a dopalo nas je po pola šačice friganih krumpira. Ostali smo gladni, pa nam je preostalo samo vino, da ubijemo tugu. Na stranu to, što me je, za razliku od njih, nekoliko ljudi tamo poznavalo, pa sam zahvaljujući svojoj ekipi, debelo urušio svoj ugled iskusnog čovjeka od mora i kužine.
Uza sva lukavstva koje nam more može u sličnim situacijama priuštiti, ono ima i jednu veliku prednost. Na moru se najslađe jede! Na moru je i najsiromašniji zalogaj – kraljevski zalogaj. Nešto što na moru i brodu tako slasno pojedem, na kopnu ne bih ni omirisao. I zato čvrsto stoji ona iskustvena tvrdnja: na plaži ti je dovoljna pašteta i pomidor. Čudo jedno kako gladnim kupačima to paše. Pašteta se lijepo na suncu uskuha, ali ništa zato. Namažeš je onako gnjecavu na kruh, uzmeš pomidor i jedeš ga kao jabuku. Kaplje to, sliva se niz bradu, ali slatko je da ne može biti slađe.
Ili sendvič. Doma, u hladioniku, nabereš sve moguće ostatke od pohanog mesa, lešade, salame, mortadele, pancete, kečapa, majoneze, narežeš pomidore, paprike i sve to potrpaš u dobar kus kruha. Malo ćeš, doduše, razvaliti usta dok sve to potamaniš, ali kad dobro zaliješ nekim pićem i opereš tragove od hrane u moru – nastupi blaženi mir u utrobi. Tako je i na barci i na brodici. Kad sam dobar dio godina proveo na ribarskom brodu, sve sam to iskusio. Pekao sam kadele i bez ulja i bez soli i jeo bez kruha – i opet je to bilo bolje nego ništa. Doktor bi znao reći: kruh na brodu nije star ni kad ima dvanaest dana, a nije ni onda prestar za jesti, ako ne dobije u sredini onu zelenu mufu. Doma ga pak ne mogu jesti ni trećeg dana.
To je ta prednost mora i prednost ljeta.
Istina, nisu svi toliko skromni. Neki bi nosili i meso za roštilj i kašeticu bire i lubenicu i brdo druge hrane. S ležaljkama, opremom za kupanje i ronjenje, roštiljima, raznim kuhalima, s hranom i pićem, nakrcaju auto do vrha. Pa onda tegle to sve do neke brodice ili uvalice za kupanje. Triput se preznoje dok sve prenesu i instaliraju. Onda navale spremati, pa jesti, pa piti. Nakon svega malo se i okupaju. A onda ala sve to spakirati i ponovno prenijeti do auta. I njima se divim na tolikom entuzijazmu, ali im ne bih volio biti u koži.
Na iole opremljenim brodicama kuhaju se maneštre i gulaši, spremaju rižoti, peku kobasice i fritaje, tamane salame i kuleni. Pravo je čudo ako se friga ili peče riba. Dakle, zaboravite ono; lovit ćemo ribu i jesti ulov na moru. Pustite ribarima da love ribu, a vi je lijepo kupite i ako ste već od volje, lijepo spremite doma i tamo uživajte u njoj. Doma možete lijepo raditi rižotiće, riblje juhice i lešade, brodete, salatice i sve druge morske delicije i zalijevati fino ohlađenim vinom. Sve drugo su obične izmišljene priče za ovo vrijeme. Jer tako se nekada možda i moglo. Danas ćete kao diletant upecati kakvu kozervu kole, ronioca početnika ili u najboljem slučaju grudnjak kupaćeg kostima (ali ni njih više nema!). U ovoj sveopćoj gužvi na moru i na kraju, držite se vi mojih preporuka i nema zime.
Paštete i sendviči s pomidorima odlična su hrana. Sendviči čak i vrlo kreativna. Kad se malo bolje prisjetim, obožavao sam osobe koje znaju složiti dobar sendvič. Uz mirise mora i okus soli dobar sendvič je kulinarska fantazija.